Ljubav prema hemiji i kasnije biohemiji je prevagnula, a računari su postali hobi. Tokom godina postajao sam sve aktivniji u linux zajednici, kako inostranoj tako i domaćoj, koja je možda još uvek mala, ali veoma jaka i potkovana znanjem. Trenutno sam ponovo aktivan na domaćem sajtu slackware-srbija.org, nedavno je sajt bio gotovo na ivici gašenja, sada ponovo živi i postoji neka vrsta entuzijazma da postane mainstream slackware zajednice na ovim exSFRJ prostorima, međutim, ja sam i dalje skeptičan, ne vidim kako će napredovati dalje, iskreno ne dopada mi se koncept novih administratora, priznajem delimično i zbog toga što su me tokom dodeljivanja administratorskih prava elegantno zaobišli, počeo sam da uređujem Wiki strane na novom sajtu, ali sam rešio da pre svega lične stavove i ideje o GNU/Linux -u uopšte, iskažem na blogu. Ideja je potekla odavno, nekoliko članaka na blogu se bavi linux temama, a i AlienBOB-ov blog mi je dodatna inspiracija i motivacija.

     Nadam se da će tekstovi biti zanimljivi linux korisnicima, ali se takođe nadam da će probuditi želju kod većine da bar daju šansu nekoj linux distribuciji, što bi mi svakako bilo najdraže i smatrao bih velikim uspehom. GNU/Linux je jednostavan sistem, potpuno prilagođen korisnicima, veoma lako se konfiguriše i uživanje je raditi u takvom okruženju, ima savršene programe i odličnu dokumentaciju i uputstva na internetu. Za kraj ovog malog teksta, čija je svrha pre svega da najavi novi deo bloga koji će se baviti ovom tematikom, evo kako trenutno izgleda moj Slackware64 desktop.

Par dana raspusta u naučnoistraživačkoj ustanovi u kojoj trenutno mućkam, proteklo je u znaku Saramagovog dela „Smrt i njeni hirovi“. Ima naznaka da će mi se knjiga dopasti. Na prvoj stranici, odmah nakon slikovite korice i zvučnog naslova, lepa posveta meni. Koleginice mi čestitaju nedavni uspeh, godina u staroj laboratoriji je krajem decembra zaokružena jednim radom.

Blog je tokom protekle godine dobio i nove autore. Bila je to velika ideja da se promeni koncept i da ovo mesto 2011. postane naučnopopularni portal, još jedan u nizu projekata popularizacije nauke u zemlji koja je u protekloj godini izgubila nadležno ministarstvo, a naučnike tretira kao nužno zlo i zaostavštinu nekih davnih vremena i davnih republika. I ništa se nije desilo, razumem koleginicu i kolegu autore, znam da je i njima godina koja je za nama bila izuzetno angažovana po pitanju posla.

I evo me, pišem, imam i audio podlogu, tek tiho kroz zid čujem komšijin radio prijemnik, emituje valjda neke zvuke njenog zavičaja u remiks verziji, dovoljno tih zvuk da srećom ne registrujem reči, ali opet dovoljno glasan zvuk da remeti uživanje u drugoj kafi od jutros i mentalnu pripremu za pisanje rada o neurotoksičnosti, a i uživanje u zvucima Radio Paradise -a, omiljenog mi online radija već više godina.

Voleo bih da mogu da obećam da ću biti aktivniji u blogosferi ove 2012. godine, a ideja je zaista mnogo, samo da se pojavi ta paralela kreativnosti i slobodnog vremena.

Dragi prijatelji,

želim da nam ova 2012. donese puno lepih trenutaka za pamćenje, da na svakom planu pronađemo neku paralelu sa onim čemu težimo, a da nikada ne prestanemo da se nadamo i tragamo za boljim i lepšim! Ljubi vas Metabolizam.

U pomenutom filmu navodi se i čuvena freska Raspeće iz našeg manastira Visoki Dečani, naslikana negde oko 1350. godine. Freska je inače prava ikona UFOologa, posebno američkih, još od kraja 19. veka kada taj oblik misticizma postaje sve popularniji zahvaljujući medijima. Na pomenutoj fresci zaista se nalaze dva veoma zaimljiva objekta na nebu koja se očigledno veoma brzo kreću, aerodinamični su i po svemu sudeći njima upravljaju ljudi… Očigledno je da je začetak duha humanizma i renesanse počeo da hvata zalet i na ovim prostorima što pokazuje i genije koji je koncipirao aerodinamične letelice na slici, ta davinčijevska ideja dolazećeg veka prosvećenosti koji će kontinent izvući iz mraka dogme, da će ljudi jednoga dana mašinama osvojiti nebo i krenuti put zvezda… ali kao i sve dobre stvari na ovim prostorima i humanistički duh je ubijen na vreme… dobro, nije zbog mentaliteta nego zahvaljujući Turcima, eto izgovora…

Ne mogu a da ne dodam da se iskreno čudim kako je jedan detalj iz lošeg dokumentarnog filma uspeo da u toj meri privuče moju pažnju. Možda je to i u izvesnom smislu empatija, jer sam u mašti razvio priču o geniju sa ovih prostora koji je zaista dobio loše karte i rodio se u veku kada je jedini način da ostavi neki trag o svom postojanju bio da naslika neobične detalje na fresci.

Verovatno je svima već poznato da je AIDS bolest koja je najčešće povezana sa infekcijom HIV-om. U ovom članku neću opisivati simptome viremije, niti antiretroviralnu terapiju. Internet je pun najrazličitijih informacija o infekciji HIV-om i uopšte o AIDS-u. U članku će biti reči o istoriji HIV-a, o njegovom putu od atipične i retke zoonoze, preko retke i lokalizovane humane infekcije, pa sve do veoma virulentne bolesti koja već tri decenije ima status epidemije i prema modernim bioinformatičkim kalkulacijama trajaće oko 35 000 godina da bi tokom tog perioda izgubila virulentni potencijal i ostala u humanom genomu kao trajni evolucioni ožiljak razvoja naše vrste u vidu novog retrotransponsona u humanom genomu.

Prvi susret

Zahvaljujući napretku molekularne genetike, ali i činjenici da se novi vurus pojavio u vreme kada je medicina već bila moderna nauka i kada je uzimanje uzoraka tkiva od pacijenata koji su oboleli od nedefinisanih bolesti postalo praksa, bar na razvijenom zapadu, mi danas možemo da rekonstruišemo razvoj virusa sve do vremena kada je bio ograničen na malu populaciju čovekolikih majmuna u džunglama Centralne Afrike.

SEM mikrografija kompjuterski obojena pokazuje HIV-1 virus kako napada limfocit iz cirkulacije. Virus je obojen zelenom bojom

Izvesno je da se HIV pojavio u džunglama Subsaharske Afrike u populaciji nehumanih primata, a na humanu populaciju je prešao tokom kasnog 19. ili početkom 20. veka. Dva virusa inficiraju čoveka i imaju potencijal da uzrokuju AIDS, obeleženi su kao HIV-1 i HIV-2. Oba pomenuta tipa imaju dosta podtipova, koji se razlikuju na molekulskom nivou i u virulentnosti, potom u otpornosti na antiretroviralnu terapiju. HIV-1 je virulentniji i neki njegovi podtipovi su odgovorni za globalnu epidemiju. HIV-2 kao i neki podtipovi HIV-1 su uglavnom geografski lokalizovani na teritoriji Centralne i Jugozapadne Afrike, sa veoma malom akcidencom u ostalim delovima sveta.

Pandemijski soj HIV-1 je usko povezan sa virusom koji je izolovan iz jedne populacije šimpanzi, podvrste Pan troglodytes troglodytes koja nastanjuje šume Centralne Afrike, teritorije koje pripadaju Kamerunu, Ekvatorijalnoj Gvineju, Gabonu, Republici Kongo i Centralnoafričkoj republici. Sa druge strane, HIV-2 se znatno teže prenosi sa čoveka na čoveka i prevashodno je vezan za teritoriju Zapadne Afrike, a dokazano je da je usko povezan sa virusom koji cirkuliše u populaciji čađavog mangabi majmuna, podvrsta Cercocebus atys atys, majmuna „Starog Sveta“ koji se može naći u Senegalu, Gvineja-Bisau, Gvineji, Sijera Leoneu, Liberiji i na zapadu Obale Slonovače.

Evolutivno stablo Hominoidea

Šimpanza (Pan troglodytes)

Garavi mangabi (Cercocebus atys)

Većina istraživača se danas slaže da je HIV evoluirao od veoma srodnog virusa SIV-a (Simian Immunodeficiency Virus) koji već hiljadama godina cirkuliše u zajednicama šimpanzi i gorila na zapadu Centralne Afrike. Velika sličnost retroviralnih genoma SIV-a i HIV-a potvrđena je sekvenciranjem, a nedavno je u laboratoriji konstruisan i SHIV koji kombinuje genetičke elemente oba virusa, a hibrid je veoma značajan u istraživanju razvoja HIV-a. (Razvoj SHIV-a je takođe bio i velika prekretnica u molekularnoj genetici i genetskom inženjeringu sredinom 1990tih, jer je omogućio da se analizira uticaj na virulentnost pojedinih gena koji su prisutni kod retrovirusa.)

Analizom viralnih RNK sekvenci iz uzoraka tkiva pacijenata koji su bili zaraženi HIV1om sredinom 20. veka, kao i primenom bioinformatičkih kalkulacija koje su kao parametar koristile frekvenciju mutacija u genomu HIVa, proračunato je da je virus najverovatnije prešao na humanog domaćina negde krajem 19. ili početkom 20. veka, dakle u pitanju je period tokom kojeg je došlo i do najvećeg kolonijalnog naseljavanja ekvatorijalne Afrike. Jedna novija studija iz 2008. godine koja je zasnovana na uzorcima biopsija načinjenih u Kinšasi tokom 1960tih predviđa da se HIV-1 grupa M (M od Main, dakle glavna HIV-1 grupa, pored M po molekularno-epidemiološkom osnovu definisane su i grupe N koja obuhvata ograničenu populaciju u Kamerunu, potom P grupa koja takođe obuhvata veoma malu populaciju u Kamerunu je jasno evoluirala od SIVgor-a i na posletku grupa O koju nosi populacija u Kamerunu i obližnjim republikama, a koja još uvek nije jasno okarakterisana) pojavio u humanoj populaciji između 1873. i 1933. godine (centralna vrednost je između 1902. i 1921. godine.) Iako HIV-2 ima nekih desetak grupa i veoma je teško definisati prvog „pretka“ zoonoze, ipak se pretpostavlja da je širenje grupa A i B u humanoj populaciji počelo između 1905. i 1961. godine sa centralnim vrednostima, odn. najverovatnijim periodom između 1932. i 1945. godine.

Najverovatnija teorija o prelasku SIVa, odn. nakon mutacije HIVa, sa majmuna na čoveka, je tzv. „prirodna teorija“ koja se zasniva na činjenici da su ljudi u ekvatorijalnoj Africi lovili majmune i koristili ih kao hranu. Tokom lova moglo je doći do povređivanja lovaca i mešanja krvi majmuna i čoveka, to je svakako veoma realna teorija jer se mnoge zoonoze prenose direktnim kontaktom čoveka i životinje. Krajem 19. i tokom prve polovine 20. veka ekvatorijana Afrika je kolonizovana, a oblast koju danas smatramo kolevkom HIV-a je bila pod Francuskom upravom. Povećano iskorišćavanje resursa je dovelo do priliva radne snage, došlo je do raščišćavanja terena i otimanja zemlje od džungle, a to su idealni uslovi da jedan virus napusti do tada ograničeni ekosistem, da mutira i tako evoluira u mnogo virulentniji soj koji će iz zoonoze preći u pandemijski. Značajan doprinos širenju već mutiranog virusa, dakle Afričke epidemije HIV-a, dali su promenjeni društveni odnosi kao i „era antibiotika“. Naime, u periodu nakon Drugog svetskog rata došlo je do ubrzane trgovinske razmene na celoj planeti, do masovnih migracija, pa je tako virus krenuo brodovima i avionima put drugih kontinenata. Sa druge strane, era antibiotika je dovela do toga da se obavlja masovno injektiranje rastvora penicilina najčešće bez sterilizacije igle i šprica kojima je injektiranje obavljano, logika je bila antibiotik ubija bakterije te se tako ne može izazvati sepsa, pa autoklaviranje nije neophodno… (naravno to je period kada se tek nagađalo šta su to virusi.)

Na Internetu je publikovano nekoliko relevantnih tekstova o slučajevima AIDS-a uzrokovanih HIV-om u periodu pre 1981. godine od kada je HIV zvanično prepoznat kao virus koji izaziva bolest kod ljudi. Uopšteno, prvi potvrđeni slučajevi u zapadnom svetu su iz 1950tih, a 1959. su prepoznata dva slučaja AIDSa kod kojih je smrt nastupila kao posledica veoma retke i neobične pneumonije (izazvane kvascem Pneumocystis jirovecii) praćene veoma izraženom infekcijom citomegalovirusom (HCMV), simptomima koji su bili veoma neobični tadašnjim doktorima, ali koji su danas veoma uobičjeni u AIDSu. Prvi jasni slučaj smrti izazvane HIV-om u SADu je slučaj petnaestogodišnjeg dečaka Roberta R. kod koga su se naglo pojavili simptomi AIDSa (između ostalih i Kapošijev sarkom) tokom 1969. i koji je preminuo iste godine. Iz uzoraka biopsija načinjenih tokom 1970tih prepoznato je mnogo HIV slučajeva, a analizom tih podataka uočeno je da je HIV populacija heterogena i da postoji više grupa virusa.

Virus je otkriven tek početkom 1980tih u trenutku kada je verovatno postojalo već nekoliko epidemija na najmanje dva kontinenta, u subsaharskoj Africi i u SADu, tačnije Njujorku i Južnoj Kaliforniji. Tako kasno otkrivanje virusa donekle je povezano i sa uplitanjem politike i religije u svet nauke, pre svega medicine. Naime, prvi slučajevi AIDSa su bili povezani sa populacijom homoseksualaca u Severnoj Americi, čak je i prvi naziv za sindrom bio GRID od anglosaksonske kovanice gay-related immune deficiency, odnosno imunodeficijencija povezana sa pederima. U takvom svetlu gotovo je prenebregnuta činjenica da se nova bolest pojavila u humanoj populaciji, a time je verovatno izgubljena možda čak i decenija u prevenciji nove bolesti. Kao ne-medicinska duša ne gajim neka preterana interesovanja o epidemiologiji i mogućim društveno-ekonomskim posledicama pandemije. Fascinira me sama činjenica koliko je molekularna genetika napredovala tokom poslednje tri decenije, kao da na tom polju postoji prava trka između HIVa koji je toliko lukav i prevrtljiv i stalno mutira i naučnika sa druge strane koji danas raspolažu tako moćnim tehnikama za manipulacije genima čak i u ljudskom genomu.

Kada je rat izbio u leto 1914. nemačka vrhovna komanda je bila ubeđena u brzu i laku pobedu, bar kada je u pitanju proboj na istok. Međutim, već prve bitke u ratu su bile ledeni tuš za ego imperije, nastali su frontovi i između neprijatelja prostor „ničije zemlje“ koji je polako postao konstantna linija, vatrena granica. U takvim okolnostima veliki hemičar Fric Haber ponudio je domovini rešenje za brzu i čistu pobedu.

Prvi moralni sunovrat

„Die Wissenschaft gehört in Friedenszeiten der ganzen Welt, aber im Krieg gehört sie dem eigenen Land, dem Vaterland.“ – Fritz Haber

„U vreme mira naučnik pripada celom svetu, ali tokom rata naučnik pripada samo svojoj zemlji, domovini.“

Kada je rat izbio 1914, Dr Fric Haber (nem. Fritz Haber) je već bio međunarodno priznati naučnik, pre svega zbog razvoja procesa za hemijsko prevođenje azota iz atmosfere u amonijak i nitrate, čuvenog Haber-Bošovog procesa. [O H-B tehnološkom postupku možete pročitati na Vikipediji: http://en.wikipedia.org/wiki/Haber_process Proces je jedinstven po tome što reakciju azota sa vodonikom, koja je inače termodinamički veoma nepovoljna zbog velike stabilnosti molekula azota (N₂), čini mogućom na industrijskoj skali primenom katalizatora i promenom pritiska i temperature. Za početak 20. veka veoma složen tehnološki proces koji je iza sebe imao jasnu fizikohemijsku teoriju baziranu na zakonima termodinamike i katalize.]

Mirnodopski proces dobijanja nitratnih đubriva koja su drastično povećala svetsku proizvodnju hrane, ubrzo je dobio novi značaj u proizvodnji azotne kiseline neophodne u industriji eksploziva.

Dr Fric Haber

Nitroglicerin – dinamit, TNT, pikrinska kiselina, piroksilin, itd. svi ti nitro- derivati koje su koristile sve strane u ratu, veštačka đubriva su uskoro postala tek neophodnost, a industrija rata glavna „zabava“. Međutim, masovna produkcija eksploziva i „konvencionalnog“ oružja nije bila dovoljna za izvojevanje pobede na Zapadnom frontu. Rat je na tom frontu bio jednako neizvestan za obe strane, jer su postojeće snage bile izjednačene. U takvim okolnostima Fric Haber je mislio da ima „magični metak“ koji će Nemačkoj doneti pobedu. Možda je ovo pravo mesto da napomenemo da je Haber bio Jevrejin koji odbacio Judaizam i prihvatio Hrišćanstvo, verovatno vođen slepim idealima patriotizma prema zemlji koju je smatrao domovinom.

Shvativši da se velika količina smrtonosnih gasova već dobija kao nusproizvod u hemijskoj industriji, Haber je došao do zaklučka da se ti gasovi mogu spakovati u kanistere, napakovati kao punjenje teške artiljerije i upotrebiti na bojnom polju. Na matičnom Berlinskom institutu, počeo je da ispituje upotrebljivost otrovnog gasa koji je koristila industrija boja, hlora.

Dr Klara Imerfar

Tokom istraživanja upotrebljivosti hlora kao oružja, Haberu se snažno suprotstavila njegova supruga Klara Imerfar (nem. Clara Immerwarhr), koja je takođe bila doktor hemije i saradnica na institutu. Osnovni razlog Klarinog protesta bio je lični stav da se upotreba nauke u razvoju oružja kosi sa osnovnim načelima nauke, a to su humanost i poboljšanje kvaliteta života, jednom rečju, nauka u službi čovečanstva i čovečnosti. Međutim, Haberova opsesija da je na putu da uradi nešto veliko za svoju „domovinu“ načinila ga je potpuno slepim prema Klari i njenim stavovima. Ipak, svoja istraživanja je počeo da obavlja u tajnosti, međutim priroda tog istraživanja je dovela do opasnog akcidenta u kome je život izgubio jedan Klarin prijatelj i istraživač saradnik. Taj događaj je bio prekretnica u daljem životu Frica i Klare, tačka nakon koje je rasplet priče već bio očigledan.

Krajem 1914. Haber je obavestio vojsku da je razvio novo oružje koje će im obezbediti sigurnu i laku pobedu na svim frontovima. Ipak, u vojsci je to izazvalo skepticizam, pre nego optimizam, jer je hemijsko oružje bilo potpuno novi koncept u ratovanju, otvaranje jednog novog poglavlja u kome više ništa nije zabranjeno, time i u suprotnosti sa vojničkom čašću. Nemačka je takođe bila i jedan od potpisnika Haške konvencije koja je zabranjivala upotrebu takvog oružja za masovno ubijanje trovanjem. Ipak, događaji sa početka 1915. godine doveli su do toga da vojska ponovo razmotri Haberov predlog i da mu odobri proizvodnju novog oružja.

Hemija u službi neljudi

Oko 17 časova 22. aprila 1915. godine, tokom druge borbe na Ipru, nemačka armija je oslobodila 168 metričkih tona hlora. Hlor je gas koji je teži od vazduha, pa se zbog te osobine zadržava odmah uz tlo i ulazi u sve pukotine i rovove. Hlor je veoma otrovan gas, osnovna toksičnost potiče od hlorovodonične kiseline koja nastaje u reakciji hlora sa vodom. Sluzokoža je posebno osetljiva na hlorovodoničnu kiselinu, a prilikom trovanja prvo stradaju oči i respiratorni organi. U plućima nastala hlorovodonična kiselina uništava tkivo bronhija, nastaju edemi (podlivi), tkivo koje je zaduženo za respiraciju je nefunkcionalno, a time se drastično smanjuje kapacitet pluća. Usled smanjene dostupnosti kiseonika u cirkulaciji i povećane koncentracije ugljen-dioksida, srce počinje ubrzano da radi kako bi ubrzalo cirkulaciju, međutim budući da su pluća nefunkcionalna nakon par minuta srčani mišić se zamara i ulazi u stanje fibrilacije usled odumiranja mišićnih ćelija i poremećaja u funkcionisanju nervnog sistema. Nastaje stanje koje se u medicini definiše kao asfiksija (od starogrčkog termina σφύξις sphyxis i prefiksa a- što bi u slobodnom prevodu značilo „bez otkucaja srca“) i posledica je opisanog problema nedostatka kiseonika u cirkulaciji. Smrt izazvana ovakvim trovanjem je veoma mučna, otrovani prolazi kroz pravu agoniju u borbi za vazduh dok konačno mozak ne počne da se gasi i telo padne u komu. Tokom napada tog 22. aprila, Nemačka je zasula hlorom oko 6,5 km linije koju su držale francuske snage. Tokom prvih deset minuta od udara ubijeno je oko 6000 francuskih i kolonijalnih (Marokanaca i Alžiraca) vojnika. Stradao je i veliki broj nemačkih vojnika koji su tokom napada morali ručno da iniciraju svaki od 5730 cilindara napunjenih hlorom koji su upotrebljeni u napadu, pri čemu su značajne količine gasa izlazile tokom ispaljivanja. Ovaj tragični bilans je odmah pokrenuo veliku debatu oko novog oružja. Francuska je optužila Nemačku da je prekršila Hašku konvenciju, međutim u ludilu rata optužbe bilo kakvog tipa imaju malo smisla, naročito ukoliko su oštećeni i tuženi u oružanom sukobu.

Napad upotrebom cilindara

Još uvek veoma potrešena gubitkom iz 1914. godine, Klara nije više mogla psihički da podnese činjenicu da je njen suprug odgovoran za toliko smrti i patnje u svetu koji je ionako posrnuo u besmisleni rat. Tokom šetnje na porodičnom imanju 15. maja 1915. godine Klara je izvršila samoubistvo pucavši sebi u grudi Haberovim službenim pištoljem. Preminula je u naručju njihovog sina Hermana (nem. Hermann Haber). Ta scena i razočaranje ocem je značajno uticala na Hermana, nakon što je zbog Hitlera pobegao u Ameriku, nošen tim demonima prošlosti 1946. godine je takođe izvršio samoubistvo.

I pored toliko smrti i ličnog gubitka Klare, Haber je ostao dosledan svom novom otkriću i već dan nakon Klarinog tragičnog odlaska, otputovao je na Istočni front kako bi posmatrao upotrebu gasa protiv ruskih trupa. Haber je sebe smatrao iskrenim patriotom i za „zasluge“ je dobio čin kapetana, veoma retku čast za civila u tadašnjoj Nemačkoj. Do kraja rata bio je veoma predan hemijskom oružju, definisao je čak i matematičku zavisnost koncentracije gasa i vremena izloženosti gasu kako bi definisao konstantu smrtnosti. U nauci do danas zapamćena jednačina kao Haberovo pravilo C × t = k iz koga se izvodi zaključak da i duže izlaganje manjoj koncentraciji gasa ima jednako fatalan učinak kao i kratkotrajno izlaganje visokoj koncentraciji.

Francuska osuda Nemačke da krši Hašku konvenciju je doživela veliki eho u međunarodnoj zajednici, ali nisu postojale nikakve mogućnosti da Nemačka bude zbog toga i pravno kažnjena. U takvim okolnostima Francuska je rešila da preduzme inicijativu, i desilo se ono čega se Nemačka najviše plašila već na samom početku razmatranja upotrebe hemijskog oružja, a to je da više ništa neće biti zabranjeno. Najstrašniji od svih košmara Nemačke je krenuo da se ostvaruje, Francuska je angažovala svog vrhunskog organskog hemičara Viktora Grinjara (fr. François Auguste Victor Grignard) nosioca Nobelove nagrade za hemiju iz 1912. godine. [Čuvena Grinjarova reakcija u kojoj reaguju alkil- ili aril- magnezijum halidi sa elektrofilnim C-atomom iz npr. jedinjenja sa karbonilnom grupom.]

Viktor Grinjar

Grinjar je sa saradnicima uspeo da razvije projektile napunjene fozgenom koje je francuska vojska upotrebila već te 1915. godine protiv Nemaca. Fozgen (COCl₂) je veoma otrovan gas koji se dobija reakcijom ugljen-monoksida i hlora. Bezbojan je i miriše na seno koje truli, tako da ga je veoma teško brzo detektovati na bojnom polju, što napadaču daje prednost da se brzo organizuje tokom napada. Grinjar je radio i na analitičkim tehnikama za brzo detektovanje različitih hemijskih agenasa na bojnom polju i u tome je imao izvesnog uspeha, naročito u detektovanju iperita („mustard“ gasa, ili gasa sa mirisom senfa, takođe poznatog i kao LOST prema inicijalima nemačkih naučnika Lommel-a i Steinkopf-a koji su predložili upotrebu kao hemijskog oružja). Dalji tok Prvog svetskog rata bio je obeležen razvojem i upotrebom sve opasnijih hemijskih agenasa koje su koristile sve strane u ratu. Uporedo sa razvojem oružja, razvijana je i zaštitna oprema, pre svega unapređene su gas maske u kojima su upotrebljavani filteri sa aktivnim ugljem koji je bio veoma pogodan zbog velike moći adsorpcije najrazličitijih organskih molekula, naročito halogenida. Bio je to jedan potpuno novi front koji je otvoren na sigurnoj teritoriji, daleko od linije borbe u tišini hemijskih laboratorija, vrhunski umovi su bili u prvoj borbenoj liniji tog fronta rizikujući živote tokom sintetisanja smrtonosnih gasova koji će već par nedelja kasnije možda biti upotrebljeni na pravoj liniji vatre noseći sa sobom hiljade ljudskih života u sigurnu i strašnu smrt.

Kanadski vojnik na lečenju nakon trovanja iperitom (fotografija iz 1917. ili 1918. godine)

Tokom 1918. godine Velika Britanija je razvila novi metod za sintezu iperita, inače do tada je samo Nemačka koristila iperit. Britanija je tokom septembra 1918. godine upotrebla iperit na teritoriji Belgije protiv 16. bavarske rezervne jedinice. Ono što je ostalo kao kuriozitet tog napada je i činjenica da je u 16. jedinici bio i Adolf Hitler koji je bio otrovan i čak privremeno oslepljen dejstvom gasa.

Sunce se ponovo rađa

U novembru 1918. godine Nemačka je kapitulirala. Hemijsko oružje je ostalo kao jedna od najstrašnijih priča svetskog rata. Već u prvim godinama nakon rata međunarodna zajednica je donela seriju pravnih akata kojima su upotreba poznatog i razvoj novog hemijskog oružja najstrožije zabranjeni. Međutim, nestabilnost posleratne Evrope je dovela do toga da mnoge vlade počnu u tajnosti da proizvode velike količine svakojakog nekonvencionalnog oružja. Pored hemijskog, počelo je i intenzivno ispitivanje bioloških agenasa, a krajem 1930tih javile su se i ideje o primeni nuklearnog procesa fisije u vojne svrhe. Svet je polako ponovo gubio razum, počelo je japansko osvajanje Kine, Italija je u Abisiniji upotrebila iperit, novo mračno doba Drugog svetskog rata je bilo na pomolu.

Nesrećni „junak“ naše priče, Dr Fric Haber je 1918. godine dobio Nobelovu nagradu za pronalazak procesa za prevođenje azota iz atmosfere u amonijak i kasnije u nitrate neophodne u sintezi veštačkih đubriva i u industriji eksploziva. Tokom 1920tih Haber je radio na ekstrahovanju zlata iz morske vode, objavio je čak nekoliko radova na tu temu da bi na kraju zaključio da je ekstrahovanje zlata iz morske vode moguće, ali nije ekonomično. Tokom 1930tih Nacisti su Haberu ponudili sredstva za nova istraživanja, međutim budući da je bio upoznat sa sudbinama jevrejskih istraživača u nacističkom sistemu, Haber je 1933. godine emigrirao u Britaniju, gde je par meseci radio kao istraživač u Kembridžu. Nakon što je Ernest Raderford odbio da se rukuje sa njim, kao znak protesta zbog Haberovog učešća u razvoju hemijskog oružja, Haber je odlučio da napusti Britaniju i ode u Britansku Palestinu (državu koja će nakon rata postati Izrael), međutim u tome ga je sprečio srčani udar. Nakon delimičnog oporavka u januaru 1934. je krenuo put Bliskog Istoka, ali narušeno zdravlje se pogoršalo i 29. januara 1934. godine Haber je preminuo u 65. godini. Smrt ga je zadesila u hotelu u Bazelu u kome je odseo tokom puta ka Bliskom Istoku. Haberovo telo je kremirano i zajedno sa Klarinim pepelom se čuva na bazelskom Hornli groblju.

Reč autora

Priču o Haberu i Klari sam prvi put pročitao veoma davno, možda mi je bilo petnaestak godina kada sam u jednom udžbeniku pronašao prilično nepristrasnu priču o Haberu, nepristrasnu budući da je bio Nemac a udžbenik nastao u vreme SFRJ kada su Prle i Tihi uveliko na TVu čistili Beograd od Švaba. Nekako sa pronalaskom tog teksta poklopila se i strašna sudbina naše države, rat i bombardovanje iz 1999. Gradić u kome sam živeo je tokom tih par meseci veoma stradao, samo u jednom danu nestalo je nekoliko desetina sugrađana, ubijeni su i moji vršnjaci, ja sam se zadesio na svega oko 200 m od mesta na kome su eksplodirala četiri projektila od po pola tone… U takvim okolnostima dete postaje odrasla osoba preko noći, dolazi do „sumraka idola“ veliki naučnici gube svoju veličinu, oni „izvikani“ dobijaju novu priliku da budu shvaćeni. I već tada sam shvatio da ne postoji nikakva razlika u „veličini“ naučnog uma između Habera i npr. Ajnštajna. Obojica su bili naučnici i samo to, i obojica su načinili grešku i doveli do smrti desetina hiljada ljudi, Haber u hemijskom ratu, a Ajnštajn kao podstrekač atomskog oružja. Tokom ponovnog čitanja ovog pasusa setio sam se jedne rečenice takođe jednog Nemca, Bertolda Brehta, mislim da je iz drame Galilej: „Nije nesretna ona zemlja koja nema heroja, nego ona kojoj su heroji potrebni“

Želeo bih da se zahvalim Faith, koautorki ovog bloga, na korisnim i konstruktivnim kritikama teksta, jer tekst je nastajao jako dugo i prolazio je kroz više verzija, da, da, potom da se zahvalim i na delimičnoj lekturi, jer ova duša s’ juga ponekad proguta (čak i doda) koje slovo, naravno zbog brzine kucanja Hvala Faith!

I na kraju……….. Cenjeni čitaoče, očekujem komentar 

Odrasle jedinke puževa su obično zelene boje zbog prisustva hloroplasta iz algi. Mladi puževi su braon boje sa crvenim pigmentnim tačkama dok ne počnu da se hrane algama, kada dobijaju zelenu boju. Određene ćelije zidova digestivnih kanalića puževa mogu da preuzmu hloroplaste iz algi i da ih čuvaju veoma dugo. Nađeno je da hloroplasti unutar ovih ćelija mogu da „prežive“ oko devet do deset meseci, što predstavlja skoro kompletan životni vek puža, čime mu je obezbeđena sva energija koja mu je potrebna. Drugim rečima, kada se najede dovoljno algi, posle ceo život ne mora da se hrani, već može da kompletira ceo životni ciklus, uključujući i reprodukciju, samo na fotosintezi. Biološki značaj ovog fenomena je taj što u vremenskim periodima kada alge nisu dostupne kao izvor hrane E. chlorotica može mesecima da preživi zahvaljujući alginim hloroplastima.

E. chlorotica ne može da sintetiše sopstvene hloroplaste, ali činjenica da hloroplaste preuzete od V. litorea može održati funkcionalnim ukazuje na to da ovaj puž poseduje gene unutar sopstvenog genoma koji podržavaju fotosintezu. Ovi geni su najverovatnije dospeli u genom puža horizontalnim transferom. Hloroplastna DNK kodira samo za oko 10% proteina neophodnih za fotosintezu, pa su naučnici u genomu puža tragali za genima koij bi omogućili održavanje hloroplasta i fotosintezu. U DNK puža pronađen je vitalni gen algi, psbO (nuklearni gen koji kodira za protein koji stabilizuje mangan unutar kompleksa fotositema II) koji je identičan algalnoj verziji gena. Kako je ovaj gen prisutan u jajima i polnim ćelijama E. chlorotica-e, zaključeno je da je dospeo u genom putem horizontalnog transfera gena.

Kasnije je pronađeno još oko petnaestak algalnih gena u genomu puža, a očekuje se da ih ima još. Treba napomenuti da je horizontalni transfer gena uobičajen u jednoćelijskim organizmima, ali sa ovim pužem prvi put je opisan u višećelijskom organizmu. Nije još jasno na koji način su se algalni geni ugradili u genom puža, ali proučavanje i otkrivanje mehanizma ugradnje moglo bi dovesti do pomaka u genskoj terapiji i genetskom inžinjerstvu. U genskoj terapiji želimo funkcionalan gen iz jednog organizma uneti u drugi, u cilju lečenja genetskih bolesti. Mada se ona koristi u terapiji nekih kancera i drugih oboljenja, postoje brojni problemi koji ometaju njen uspeh u izlečenju, a ovi puževi će nam možda pokazati kako se to radi i time pomoći da se prevaziđu odgovarajući problemi.

Mehanizam bi mogao biti značajan i u evolutinim istraživanjima; pomoću njega bi biolozi mogli pokazati kako su određeni geni dospeli u neke vrste.

Pola veka od leta Belke i Strelke

Pre 50 godina prva živa bića, psi Belka i Strelka, odleteli su u svemir, a zatim se vratili na Zemlju živi i zdravi. Psi su postali veoma popularni u Sovjetskom Savezu posle obavljene misije, pa su često bili gosti dece u vrtićima i školama.

Rusija je danas obeležila 50. godišnjicu svemirskog leta dva psa, Belke i Strelke, prvih živih bića koja su u svemirskoj kapsuli obletela oko Zemlje i vratila se živa.

Na dan 19. avgusta 1960. godine, mešanci Belka i Strelka lansirani su u misiju koja je predstavljala odlučujući korak u pripremi leta Jurija Gagarina, čoveka koji je 12. aprila 1961. prvi leteo u svemir.

Belka i Strelka su poletele posle Lajke, prvog psa lansiranog u orbitu oko Zemlje 3. novembra 1957, ali u kapsuli koja nije mogla da se vrati i koja je izgorela u atmosferi u aprilu 1958. godine.

Lajki, koja je imala dve godine kada je poslata u svemir, kasnije je postavljen spomenik, kao prvom živom biću koje je letelo u kosmos.

Uz Belku i Strelku, u svemir su poslati i miševi, pacovi, muve, neke biljke i gljive. Ta kapsula se na Zemlju spustila bezbedno, posle 17 obilazka oko zemljine orbite i pređenih 700.000 kilometara.

Po povratku iz kosmosa psi su postali veoma popularni u Sovjetskom Savezu, posle čega su često gostovali u vrtićima, školama i domovima za nezbrinutu decu.

Belka i Strelka na konferenciji za štampu

Strelka je kasnije okucila šest štenaca od kojih je jedno, Pušok, sovjetski lider Nikita Hruščov poslao na poklon ženi američkog predsednika Džona Kenedija, Žaklini.

Ranije ove godine o prvim, ali ne i jedinim psima koji su se vratili iz svemira, u Rusiji je snimljen animirani film u 3-de tehnici „Belka i Strelka: zvezdani psi“.

U periodu između 1951. i 1960. godine Sovjetski Savez je 29 puta slao pse u kosmos, u devet slučajeva psi se nisu vratili na Zemlju.

Prošlo je ovih nekoliko burnih godina od tada. U međuvremenu sam veoma retko odlazio kući, ali gotovo svakog leta mališa br. 1 me je oduševljavao, pre svega istrajnošću i životnom silom koja iz njega isijava. I to je ta pričica o jednom kaktusu… mnogi događaji iz našeg zajedničkog života su izostavljeni, s razlogom naravno. Neke uspomene moraju da ostanu tajna